imate i vi dane kad vam sve neobjasnjivo ide od ruke?
ono, kad svaku ali svaku situaciju uspijete izvuc kolko god bila nemoguca i kad sve nekako ispadne dobro a da nema osnove zapravo da to ocekujete uopce?
mislim meni bar su takvi dani čudo
jer su kod mene zericu učestaliji oni *drugi*
kada mi apsolutno nista nejde i sve se zezne koliko god banalno bilo
a kao problemi iskaču stvari koje nisam mislila...ma ni da postoje kao prepreka uopce
i to u kojoj god hoces sferi
- posao
komunikacija biloskim o biločemu
trazenje stvari po torbi, oko sebe, po internetu
elementarno kretanje od tocke A do tocke B
sve su to za mene tada izazovi
u kojima popušim spektakularno i psihofizički bolno.
ali dese mi se i *prvi* nekad
jedan od najfascinantnijih momenata ikad, iz domene *prvih*
je definitivno onaj
kada sam radeci kavu trknula teglu punu kave (normalno)
koja je krenula padat s pulta i
u jednom od onih slow-motiona koji se javljaju kad god nešto baš jako zajebete,
napravila salto dva tri
i dočekala se na pod na guzicu
na svoj zatvoreni dio
s otvorenim gore
kao da se nista nije desilo
bez jedne prosipane čestice bilofakingdje
suprotno svim zakonima fizike
suprotno svemu sto je u mojoj svakodnevnoj praksi uobicajeno
suprotno zakonima murphijevog sendviča koji nužno pada na namazanu stranu
i sve to
to je definitivno bio primjer *prvog* dana
mislim da je i danas *prvi*
jutros sam u pokusaju da odštekam laptop nad kojim sam sinoc zaspala
trknula kablom po šalici od kave
koja je krenula letit prema krevetu.
ali se i zaustavila, jednim mojim potezom ruke.
i niš se nije prolilo.
niš. apsolutno ni kap.
i to je neobično jer u redovnom poretku stvari u svemiru
ne samo da bi kava letila po krevetu
vec dakako i po laptopu
a vjerojatno bi i do samog štekera našla put i zatvorila me u strujni krug.
jer inace kad sam tako destruktivna,
nema te sile svemira i arkadije koja bi je zaustavila.
ali danas eto - ima!
potom
tijekom silaska po stengama krenula mi je noga padat kao da ce se uganut
ali se nije
vec je samo damski skliznula do slijedece stenge
na kojoj sam se docekala i nastavila ti-da-ti-dam-ti-dam
u normalnom poretku stvari tu bih nakaradno polomila vrat.
ali nisam!
nadalje,
prakticki na dnevnoj bazi sam prisiljena komunicirat s jednom osobom
koja je vjecito nadrkana i nevoljko mrdne prstom o cemu god se radilo
danas
danas cvrkuce ko pticica u parenju jebote
i nudi se sama rjesavat stvari umjesto mene
tako ohrabrena
sad zato idem izazivat teoriju pozitive *prvog* dana do jaja
tako sto cu probat
dupsti mandarinu bundeva-style
u uredu
skalpelom
nije li *dupsti* jedna krasna riječ
odmah uz bok *smočnice* i *kajsije*
keep you posted kak je proslo
ako bude popraceno izvanrednim vijestima na telki
znat cete da sam se vratila u shemu *drugu*
p.s.
vec danima nemam kod sebe mobitel s foticem ni fotic i osjecam se kao da nemam ruke/noge/glas/mozak/kisik
|
